Kakvi san samo ja karakter

Znan i sam, da san amo reć, ovde davno triba već nešto i napisat. Opravdanja jasno da nema ili nije adekvatno za javnost jer bolje je koji put i prešutit nešto. Nebi bilo u redu prema nekim dragim osobama a neki su me već i upozorili ili mi dali do znanja da nisu baš najsretniji kad počnen objavljivat slije sa svojin komentarima na koje oni naravno popizde a neznan zašto jer je to meni sve nekako simpa i bezazleno jer je prošlo moju tešku, da ne kažen kako tešku cenzuru. Jbga, bitno je da grintaju. Neman nikakvu namjeru da govorin, pišen ili tako nešto o svojim dnevnin događanjima, postignućima, uspjesima, prošlo me to nadan se, pa čak i padovima i neuspjesima. Je, točno ste pročitali...hehe...i meni se to može dogodit. Zadnji put kad san pisa o svom padu koji je bija na Šolti, ostavilo je traga na meni, ty na mojoj duši i meni dragoj, kako neki kažu kaubojskoj nozi, u predjelu cipanice. Padovi duže ostaju u mom sjećanju. Ma kako i neće kad još i dan danas moran je dnevno mazat kremicama da dođe sebi i svaki put se sitin tog svog legendarnog pada a nesitin se ića, pića, pizdarija i zajebancije, čega je tada bilo u izobilju. Onda tako ispada da je bolje o lošin stvarima ne pisat a o lipin nesmiš ni pričat. Pa šta mi onda ostaje nego se zadovoljit sličicama i filmićima. Evo nedavno san učinija copi paste sa tamo nekin izrekama pametnih ljudi i ta mi se tema malo svidila. Ma u stvari, drago mi je bilo to šta me je ta priprema za taj post smirila i bija san zadovoljan sa ućinjenin, ali ne sto posto jer ka i svaka stvar koju napraviš, na kraju vidiš da si moga bolje i lipše i sažetije... Zaboravija san na okolni svit i obaveze, vrime je proletilo i nije mi nimalo bilo žaj šta san to napravija. A i vratila me mislima u vrime kad san puno više čita nego sada gleda ekran. E kad bi ima vrimena i mogučnosti na bacanje, možda bi to i tako i bilo, i upegla bi svaki post, izbrusija bi ga do zrcalnog sjaja, ali vjerojatno, ka i svakome od nas to je je nemoguća misija jer vrimena je malo, premalo za ono šta bi sve tija učinit. Je...stavljanje sličica je lakše od pisanja ali i sličice znaju dočarat nešto što još niti jedan pjesnik ili književnik nemože rječima opisat a o filmićima, koji put, da i ne govorim. Pa se onda mi čudimo da zašto sve manje i manje mi sami čitamo, a o našoj dici da i ne govorin. Ovisnost. Učinili su nas pravin globalnim ovisnicima. Kad se osvrnen oko sebe ili kad izađen van stana ili kad dođen na posal ili bilo već negdi, sve je prepuno stvari i tehnike bez kojih jedan grad, jedno cilo društvo više nebi moglo, a kamoli da ćemo se mi sami tome oduprit. Na tisuće potrebnih za život i prosperitet, i još više nepotrebnih naprava, stvari i gađeta nas neprimjetno okružuju. Stežu lanac oko nas i nedaju da dišemo i mislimo ono šta bi i kako bi tili, a kamoli i napravili. Kažu neki, što ih više toga imaš to si u očima ostalih uspješniji i sretniji. Nebi se kladija da je baš tako. Gore je, puno gore. Upravo te naprave koje život olakšavaju ali ga i truju istovremeno, su po meni uzrok nedostatka vremena današnjeg čovika u ovom brzom i prenapućenom svijetu. Sve je na dohvat ruke. Hrana, informacije, prevoz, energija, ko zna šta sve ne još. Ali dokle ? Ala šta san se raspizdija bez veze. Ovo su me u ovi film uvalili oni Freudi, Preverti, Lavovi, Bukowski i ostala ekipa...hehe...prosvitlili su me nabrzinu, na ubrzanom vikend tečaju, jer danas iman vrimena a sutra započinje očekivani naporni radni tjedan pa se neću moć tako studiozno prihvatit štiva tih velikana već ću napravit ono šta mi dođe i šta mi bude palo na pamet. Ma i pisat mi je lipo, ali treba se ušemit. Nemoš ti tek tako stat prid tipkovnicu i počet badat kažiprstima po njoj. To je ka kad dobiješ novu pušku, snajperku, pa je isprve treba upucavat i naštimavat, tako se treba i upisivat u pisanje. Možda se tako ne kaže ali u tom djelu san malo nepismen jer san taman picava kad se to u školi učilo a i zna san da se neču u životu bavit ni pisanjen ni čitanjen a evo šta radin ovi vikend. Kakvi san samo ja karakter.